top
Please update your Flash Player to view content.

3. decembar, Međunarodni dan invalida

Danas, 3. decembra, obeležava se Međunarodni dan invalida u cilju promovisanja ljudskih prava svih osoba sa invaliditetom. Oko 10% svetske populacije ima neku vrstu invalidnosti, a oko 25% ljudi direktno je vezano za invalidne osobe. Jedan od 10 Evropljana ima neku vrstu telesnog, senzornog ili mentalnog oštećenja.
U Srbiji živi više od 700.000 osoba sa invaliditetom, a čak 70 odsto njih je siromašno. Veći problem od fizičke barijere je svest građana i nedovoljna briga lokalnih samouprava za takve sugrađane. Kada je reč o regulativi, ona je unapređena i sinhronizovana sa evropskim zakonodavstvom, ali se u praksi propisi nedovoljno primenjuju.
Pomenute barijere doprinele su siromaštvu osoba sa invaliditetom. Oni su višestruko ugroženi. Potrebno je poboljšati uslove njihovog života, počevši od proširivanja sadržaja obrazovnog programa i dostupnih mesta za rad.
Osobe sa invaliditetom i njihove porodice uvek imaju dodatne troškove oko rehabilitacije, nege, lekova i pristupačnosti, a najvećem broju slučajeva imaju manjak prihoda.
Položaj porodica dece sa invaliditetom u dobroj meri je unapređen novim Zakonom o socijalnoj zaštiti kroz razvoj socijalnih usluga podrške, što je nephodno kako bi se dete zadržalo u prirodnom okruženju i kako bi roditelji mogli da obavljaju svoju profesionalnu ulogu da bi održali egzistenciju. To ne znači da su materijalna davanja ovakvim porodicama dovoljna, naprotiv!
Pored toga što osobe sa invaliditetom imaju ograničene mogučnosti školovanja, one imaju i ograničen pristup javnim objektima i institucijama. Državne institucije se samo donekle pridržavaju Zakona koji im nalaže izgradnju rampe koja bi omogućila pristup licima u invalidskim kolicima. Osnovni zadatak vladinih i nevladinih organizacija, kao i običnih građana, je rad na podizanju svesti o problemu isključivanja osoba sa invaliditetom iz svih aspekata političkog, socijalnog, ekonomskog i kulturnog života. Najznačajnija potreba je da osobe sa invaliditetom budu jednako tretirane kao i svi ostali građani.
S druge strane, među evropskim zemljama, Srbija ima daleko najrigoroznije propisane uslove za odlazak u invalidsku penziju. Rešenje dobijaju samo oni zaposleni koje je bolest toliko ugrozila da više nisu sposobni ni za jedan jedini posao. Dakle, ukoliko osoba sa invaliditetom pronađe posao, što je malo verovatno, a ukoliko mu se u međuvremenu stanje pogorša, što je na žalost više verovatno, mogućnost za odlazak u invalidsku penziju mu je drastično smanjena.
Na ideju da se usvoji zakon kakav ne poznaje nijedna zemlja u Evropi, vlasti su došle 2003. godine, jer su se do tada u Penzijskom fondu rešenja o invalidskim penzijama delila vrlo često, pod čudnim okolnostima.
Rez je napravljen kako bi se sprečila dalja hiperprodukcija invalidskih penzionera, a ujedno u budućnosti drastično smanjio njihov broj u ukupnoj strukturi penzionera. Od ovog zakona, ponovo su stradali najslabiji, jer, osim što je smanjen broj manipulacija, ceh plaćaju svi koji „nisu dovoljno“ bolesni, ali ni dovoljno sposobni da rade. U Fondu PIO objašnjavaju da u našoj zemlji invalidski penzioner može biti samo onaj građanin koji nije u stanju da radi nijedan posao, odnosno - samo onaj koji je stoprocentno nesposoban. Od 2003. godine više ne postoji preostala radna sposobnost (III kategorija) ni skraćeno radno vreme (II kategorija), već se ceni opšta radna sposobnost, a ne posao koji neko obavlja. Zemlje u okruženju zadržale su preostalu radnu sposobnost.
I reforma PIO fonda iz 2010. godine nije zaobišla invalide. Na insistiranje MMF-a, koji je malo-malo opominjao srpske pregovarače da preispitaju broj ovih penzionera, jer nije prirodno da ih ima toliko, domaći su presavili tabak i proverili koliko nam je nacija stvarno bolesna. Evidencije PIO fonda jasno pokazuju da smo u poređenju sa 1989. godinom danas „mnogo zdraviji”. Te 1989. godine, registrovan je apsolutno najveći broj invalidskih penzionera od čak 41,25 odsto. Danas je prepolovljen i u Srbiji ima 20,5 odsto penzionera ili blizu 350.000 onih koji primaju invalidninu.
Kao što se vidi, rezultat poslednja 2 nova Zakona jeste da je udeo invalidskih penzionera sve manji. Poslednjih godina, pozitivno rešenje  na podnesak zahteva za invalidsku penziju je dobilo svega 35 odsto osiguranika.
Da li u invalidsku penziju treba da idu oni koji ne mogu više da rade ili oni koji ne mogu više da žive?
U Srbiji je na snazi i paradoks u kom veliki broj radno sposobnih nema mogućnosti za rad pošto ne može da pronađe posao, te živi na ivici siromaštva. Apsurdno, ali oni najsposobniji za rad, tj. starosna grupa između 18 i 35 godina ima stopu nezaposlenosti od blizu 50%! Ovo će definitivno ostvariti cilj ove države(čini se), da ljudi u što manjoj meri idu u invalidsku penziju (jer neće imati vremena da steknu uslov za istu), ali i da ne idu ni u običnu penziju uopšte, jer će se donja granica odlaska u penziju pomerati u nedogled, a posao niko neće uspevati da nađe pre 40-e.

bottom