top
Please update your Flash Player to view content.
Da li se odredbe o zabrani diskriminacije utvrđene Zakonom o radu  mogu smatrati  zlostavljanjem na radu u skladu sa Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu (mobingom)?
Da li se na sudske postupke pokrenute zbog povrede odredaba Zakona o radu mogu retroaktivno primeniti odredbe Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu?
Da li se u slučaju prestanka radnog odnosa zbog penzionisanja direktora pravnog lica, pokrenuti postupci o zabrani diskriminacije obustavljaju i kakva su njegova daljna prava i obaveze prema ovom sudskom postupku?
Članom 18 Zakona  o radu ( Službeni glasnik  RS br.24/05 i 61/05) zabranjena je svaka neposredna i posredna diskriminacija lica koja traže zaposlenje ili su već zaposlena  u odnosu na: pol, rođenje, rasu, jezik, boju kože, starost, trudnoću, zdravstveno stanje odnosno invalidnost, nacionalnu pripadnost, veroisopovest, bračni status, porodične obaveze, seksualno opredeljenje, političko ili drugo uverenje, socijalno poreklo, imovinsko stanje, članstvo u političkim organizacijama, sindikatima ili u odnosu na neko drugo lično svojstvo. Ukoliko poslodavac prekrši načelo zabrane diskriminacije u odnosu na bilo koje od nabrojanih svojstva prilikom zapošljavanja ili u toku rada već zaposlenih on čini prekršaj sa predviđenim novčanim kaznama za pravno lice od 800.000 do 1.000.000 dinara, a za odgovorno lice od 40.000 do 50.000 dinara (za preduzetnike od 400.000 do 500.000 dinara). Članom 21. Zakona o radu zabranjeno je uznemiravanje i seksualno uznemiravanje  pod kojim se smatra svako neželjeno ponašanje ali uzrokovano nekim od osnova iz člana 18 i to bez obzira da li su izvršena verbalno, neverbalno ili fizičkim ponašanjem, a sve sa ciljem da se izazove strah ili stvori neprijateljstvo, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje. U svim ovim slučajevima zaposleni ili lice koje traži zaposlenje može da pred sudom traži naknadu štete.
U pravnom zakonodavstvu R. Srbije donetim skoro 5 godina kasnije Zakonom o sprečavanju zlostavljanja na radu ("Službeni glasnik RS“ br.36/2010) uređuje se oblast zabrane zlostavljanja na radu i u vezi sa radom, mere za sprečavanje zlostavljanja, postupak zaštite i druga pitanja. U članu 6 Zakona definiše se pojam zlostavljanja i pod njim se podrazumeva svako aktivno ili pasivno ponašanje prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca koje se ponavlja a ima za cilj povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta, zdravlja, položaja zaposlenog i koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko ponižavajuće ili uvredljivo okruženje, dovodi do situacije da se zaposleni  izoluje ili navede da na sopstvenu inicijativu raskine radni odnos ili otkaže ugovor o radu. Izvršilac ovih radnji može biti poslodavac ili odgovorno lice kod poslodavca, zaposleni  ili grupa zaposlenih kod poslodavca koja vrši zlostavljanje.
Na osnovu navedenih pojmova o zabrani diskriminacije iz Zakona o radu i navedenog pojma zlostavljanja iz Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu sasvim jasno se vidi da se radi o sasvim različitim pojmovima i predmetima iz dva apsolutno različita Zakona iako to za laike „sliči“ na isto. Prema tome odredbe iz Zakona o radu navedene u članu 18 i 21 o zabrani diskriminacije ne mogu se smatrati istovetnim odredbama iz Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu navedene članom  6 o pojmu zlostavljanja.
Ustavom R. Srbije svim građanima se garantuje pravna sigurnost kroz ustavnu normu o zabrani važenja zakona unazad (retroaktivnost).
Odgovor na drugo pitanje je da se na sudske postupke pokrenute na osnovu Zakona o radu ne mogu primeniti odredbe Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Kako se pokrenuti postupci bilo po Zakonu o radu bilo po Zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu pokreću protiv tuženih – pravnih lica ili odgovornih lica u pravnim licima – to penzionisanjem direktora pravnog lica – poslodavca tuženog postupci se ne obustavljaju sve dok pravno lice postoji, a novoizabrani direktor stupa na mesto predhodnog koji više nije zakonski zastupnik ali sada kao građanin je dužan da se na svaki poziv suda odazove bez obzira da li kao penzioner živi u matičnoj zemlji ili u inostranstvu, da se u svojstvu pozvanog lica kao svedok pojavi na sudu uz pravo na naknadu troškova za dolazak od mesta stalnog stanovanja do mesta suda (na primer ako bivši direktor koji po penzionisanju stalno živi u SAD u gradu Čikagu, to u cilju sudskog poziva ima pravo na troškove puta i na troškove izgubljenih zarada ako ima „biznis“). Tuženi u pokrenutom postupku je pravno lice i ako isto bude osuđeno na naknadu štete isplatiće je bez obzira ko se u tom momentu bude nalazio na mestu poslodavca – direktora preduzeća, ali napominjemo da pravno lice ima pravo da traži naknadu isplaćene štete od bivšeg direktora ako je isti svojom nezakonitom odlukom istu prouzrokovao dok je bio direktor tuženog pravnog lica.

bottom