top
Please update your Flash Player to view content.
Nakon sastanka predstavnika sindikata, poslodavaca i vlasti i mnoštva razmenjenih ideja, te argumenata za i protiv povećanja minimalne cene rada, kao rezultat pregovora mogu se, kako je najavljeno, očekivati minimum 10% veće minimalne zarade, koju trenutno u Srbiji prima oko 350000 ljudi. Pitanje koje se postavlja, jeste na osnovu čega se minimalna cena rada zaista treba utvrđivati, odnosno za koje parametre se treba vezivati. Poznato je kako se računa potrošačka korpa, ali nije poznato kako se vrednuje minimalna potreba čoveka u društvu koje tvrdi da je socijalno odgovorno? Istina je možda, da, ukoliko nešto ne znaš, odnosno ne iskusiš, nećeš imati potrebu za tim, ali to nije opravdanje da se građanima Srbije ne pruža prilika da iskuse nešto bolje od nemaštine, ili ako nismo toliko surovo iskreni, od spajanja kraja s krajem. Letovanje kao simbolni status dobrog života ne može biti merilo pristojnog života, pogotovo ako se zbog njega cele godine odričemo dostojanstvenog života, a da pri tom ni ne postavljamo pitanje koliko ima ljudi koji ni na letovanje ne mogu da odu.
Da li bi se minimalna cena rada mogla preispitati na osnovu različitijih potreba društva? Školovanja, redovnih obroka sa različitim namirnicama, ulaganja u dodatna znjanja, bavljenja hobijima, sportom, umetnošću, posetama različitim kulturnim i sportskim događajima koji se plaćaju, porodičnim ručkovima u restoranu, putovanjima, novim(polovnim) kolima, kupovinom stana, i sl. Dakle, sve je stvar percepcije. Niko ovde ne pominje luksuz, već normalne stvari koje bi trebale biti dostupne svima. Bilo kako bilo, povećanje minimalne cene rada se mora pozdraviti, ali ne sa zanosom i zaslepljenošću da smo učinili mnogo, već sa entuzijazmom da smo napravili korak ka normalnijim uslovima života naših sugrađana.

bottom